Serbian Cafe

Немој да идеш мојом улицом

Узмем из фрижидера Пино Григио, замаглила се флаша, милина једна... по врућини, некако ми више прија бело вино... хладно наравно! Пажљиво сипам златну течност у чашу и да видиш чуда... и она (тхе чаша) се замагли! Отпијем гутаљ, па други... хм, не прија ми нешто. Куку мајко... да нисам болестан? Не знам, помало ми је глупо да пијем сам... моји овдашњи пријатељи нон-стоп раде... не можеш ни викендом да их пронађеш а камоли у среду пре подне. Приставим кафицу а онда кренем са телефонском прозивком... Аризона зове Шумадију, пријем! Окренем Милутинов број - нико се не јавља, Бобита је на мору, а Ујка сређује љубавно гнездо... а није ни ред да узнемиравам голупчиће! Сетим се Мишића... па од њега ћу добити најисцрпнији извештај... обични новинари пуно знају јер им је то посао, Мишић међутим зна све... најпре због тога што није обичан новинар а пре свега зато што је најталентованији аброношац:) кога сам у животу упознао. Не могу да пронађем број, нервирам се... а баш сам се заинатио... Наспем још једну чашу и изненада, ничим изазвана, у овој лудој глави отпоче имагинарна конверзација:

- Па добро Крстићу лелемуде аризонски! Откуд то да си се мене сетио... или те је жена оствила па хоћеш да ми се жалиш или те је Обама узео за потрпарола па се сад´ правиш важан?

- Видим Крагујевац опет у центру пажње, одговарам, зовем ове моје све то по неким морима, планинама... слушам пре неки дан Пешчаник кад и тамо цела екипа иде на двомесечни одмор... добро бре Мишићу, ради ли неко тамо?

- Е мој Крстићу никад од тебе поштена интелигенција... па тај Пешчаник ионако слушате само ти, Наташа Кандић и ужа фамилија Пере Луковића... А ми? Хвала на питању, тражимо закопано благо по Шумарицама... сумњају да је онај болид сакрио нешто и тамо код тебе... у Пицмали! А за ово си у праву... сви кукају, нико нема кинту а Срби окупирали Грчку и Турску... Косово још нисмо... па немају море *еби га!

- Зовем пре неки дан ћалета и кеву, треба да дођу на јесен. Питам шта има ново у вези пасоша... кажу ништа док се не формира нова Влада и док не прође сезона годишњих одмора...

- Е мој филозофе амерички... ти си бре све заборавио! Сећаш се филма „Буре барута” када тип каже: „...прође ми младост док ви пијете кафу!”... Неке ствари су се мало промениле али спајање празника и годишњи одмори тога ће у Србији вазда бити!

- Видим и ФИАТ преузима Заставу... ови са Б92 јављају да вама тамо теку и мед и млеко... и то онако у потоцима. Видим ја, ускоро ћеш ти и тристаћа да возиш! „Мишић миле трићенто”

- Мртвило човече, немам о чему да пишем... мислим осим меда и млека!

- Ево имам ја причу за тебе... слушај ме пажљиво... можеш и белешке да хваташ...

- Ти знаш Мишићу да сам ја много добар и као демократа и као муж и отац и брат од тетке и комшија...

- Што јес, јес..

- ... а нисам брате лош ни као син. Припремио ја неке фине породичне видео материјале а онда... позовем родитеље да питам како да све то пошаљем. Раније сам имао муке са именом земље не капирају Амери финесе... СФРЈ, СРЈ, СЦГ... сада је међутим искрсао потпуно другачији проблем.

Ћале каже: „Обавезно напиши и једну и другу адресу, баш тако и Пролетерских бригада 5 и Булевар краљице Марије 5!” Тешко ми је да поверујем, пребирам по глави о чему се заправо ради: „Чекај ћале, да ти ниси пронашао оних 100 хиљада евра у Шумарицама, па решио да оставиш кеву? Ниси се ваљда преселио забога? Зашто на две адресе оче драги?” Уследило је невероватно објашњење: „ Пре неколико година, демократска власт на локалном нивоу, донела је одлуку о промени назива улица. У нашем крају, три улице: Крагујевачког одреда, Пролетерских бригада и она што од надвожњака (пасареле) у Колонији води према Станову... чини ми се да је неки Маринковић Лаза или Андра нисам баш сигуран... Елем, ове три улице преименоване су у Булевар краљице Марије... уместо ”комуњарске„ терминологије преквалификовали смо се поштоваоце светлих монархистичких традиција... ОК, немам ништа против... Проблем је настао када су урбанисти предано променили имена улицама али не и бројеве...”

Ништа ми не беше јасно али размишљам у себи... боље је да ћутим него да испадне како глумим неког надменог Американца... отац је наставио причу: „То ти је синко општи циркус. У првој ”трећини нашег булевара„ или први носилац броја 5 очигледно је неки успаљени тинејџер који редовно наручује порнографску литературу (па ни крив ни дужан под старе дане и са тим морам да се борим), други на листи је неки трговац који продаје плочице, дрвене подове и те ствари... посао му одлично иде пошто нас често посећују унезверене муштерије којима је обећан ламинат... навикли људи на шверц и црну берзу па им ни мало није чудно што на нашој кући нема ни излога, ни фирме а бога ми ни радње! Када очекујемо важну пошиљку увек молимо бога да се наш поштар не разболи. Воли човек да сврати и попије ракијицу па се у борби са колегама увек докопа нашег писма а понекад чак и пакет добијемо.

- Лудница, рече Мишић с неверицом.

- Ма није ту крај брате драги. Послао ја дискове, прошло месец дана... нису још добили. Ја се нервирам а они луде... 53 дана пошто сам двоструко адресирани жути коверат послао пут родног краја, у мом родитељском дому зазвонио је телефон: ”Добар дан!„ - ”Добар дан?„ Пријатан женски глас наставља: ”Да ли ви којим случајем очекујете пошиљку из Америке?„ Мајка не може да верује: ”Ми смо већ изгубили сваку наду!„ Слиужбеница ПТТ-а настави: ”Па није ни чудо госпођо, овај коверат у мојој канцеларији стоји већ више од месец дана. Баш сам планирала да пошаљем назад. Дођите до поште, чекаће вас на шалтеру.!„ Не часећи часа отац се брзином светлости упутио према градској пошти... што је сигурно сигурно! Стрпљиво чека свој ред и службеници љубазно објашњава читаву причу.

”Ох, жао ми је господине али такву врсту пакета можете подићи у оној другој пошти... код железничке станице!„ Ништа нас не сме изненадити шапуће у себи господин Крстић хитајући према новој дестинацији.

”Добар дан!„ - ”Добар дан?„ Још једном је у детаље испричао путешестије једног жутог коверта...

”А знам, јавила ми шефица малопре... ти си већ ту а? Дај квиту!„ Ћале не може да верује. ”Па не пише ти на челу да си ти баш тај Крстић... а шта ти је ово унутра... неки шпијунски дискови?„ Отац је удахнуо јако и скинуо је сако... ”Слушај ти главоња, пошиљка је из Аризоне до Крагујевца путовала десетак дана, а од железничке станице до Ердоглије „лети” већ 40 дана и још није стигла... да сам добио квиту... сигурно не бих до данас чекао да се с тобом овде натежем... дај ми тај коверат да те сад не бих натерао машницу да везујеш и да га уз букет цвећа лично допремиш на кућну адресу!„

- Супер прича батице... одмах ћу да јавим редакцији да нешто објавимо... чим прођу ови годишњи одмори! ”

ДеКрстићев код (блог)

~ ~ ~

Браво деКрле, није да ти не верујем, али ускоро идем и лично да се уверим у све што кажеш. А кад већ будем тамо, и пасош ћу да променим па да и ја, као и Ти, имам ДВА.