Serbian Cafe

На Светоилијанском гробљу

„И видех мртве, велике и мале: стоје пред престољем, а књиге се отворише. И отвори се једна друга књига, књига живота. И мртви бијаху суђени по ономе што стоји написано у књигама, по делима својим”. (Из Библије)

Пре неки дан вратио сам се са Шестог светског конгреса о матичним ћелијама који је био одржан у Филаделфији. Конгрес је био јако занимљив, нарочито онај део који се односи на репрограмиране ћелије, односно ћелије којима вратите биолошки сат из једног дефинисаног и специфичног статуса у онај првобитни статус једне матичне ћелије. Али поред свих тих нових сазнања дођете опет до старих, а то је да вас у једном тренутку ухвати силна жеља да на трен будете не тамо у Америци већ негде другде.

При повратку сам одмах отишао на Светоилијско гробље, узео свеће, лупкао по џеповима да нађем кутију шибица док ју је продавачица само немо пружила говорећи очима: „Вратићеш је кад се враћаш”. За то време сам већ у мислима хитао познатим гробљанским стазама.

Гробље се већим делом простире изнад Лесковца и, ако тако може да се каже, налази се на предивном месту. Окружено зеленилом, мирисом липа, багрема и покошене траве пружа поглед који пуца низ Дубочицу све до Рударске Чуке, Бесне Кобиле и Кукавице. Дивно, прелепо место за последњу станицу на животном путовању, а једино што не ваља јесте то што се гробље запрепашћујуће брзо шири. Професионална деформација ми каже: као ћелије злог тумора којих је све више и више са свежим жариштима на која се надовезује следеће и свако ново. Гробље осваја најлепше обронке Лесковца.

Седнем на клупу, време као да потпуно стане, а ипак ни на једном месту као на гробљу не сретнем у исто време прошлост, садашњост и оно што долази сутра. Али све мање срећем младе људе. Можда у овом компјутерском добу палимо свеће и излазимо на гробље виртуелно и онлајн? Седећи тако, и причајући у себи са оцем, гледам натписе на околним споменицима и масивним мраморним плочама, гледам угашене младости и животе и питам се која књига, која то заборављена прича овде лежи, зашто је онај гроб зарастао у коров, колико су старе у журби допола прегореле свеће, ко је кога сахранио и претекао, где су живели преминули, а где сада живе потомци, зашто су: „немам времена”, „сутра ћу” и „врућина је” најтраљавији изговори за запуштене гробове.

Врућина топи свеће, ваздух стоји и овде горе док непознати старији посетилац оближњег гроба и ја ћутке чекамо на самопрекор и кајање што за живота нисмо нашли више времена за преминуле, што су нам друге ствари биле важније, потребније, доступније. Да ли је одлазак најближих, а силна жеља и чежња да буду са нама наша доживотна казна за такво себично понашање?

Не знам, знам да ми редовни изласци на гробље помажу да саберем мисли, да опет осетим присуство лепих и мање лепих али заједничких момената, да тамо могу да се захвалим што ме и даље има и што јесам. Зато изађите и ви, не да бисте умирили савест већ да узмете мало времена за себе и оне који нису више међу нама. Редовно негујте њихове вечне куће јер ће вам то помоћи да се боље односите према живима и схватите да неко време и сат више нико не може да врати. А онда када се враћате кући купите успут неку ситницу и поклоните их мајци, супрузи, детету, блиском, драгом, најмањем. Или их само загрлите и будите свесни те среће и привилегије.

Миодраг Стојковић

Преузето са хттп://www.мангуп.нет/браво.хтмл