Serbian Cafe

Историјско језичка цртица

Петсто годишње робовање под турцима само делимично је историја а добрим делом мит искован мучним животом и епском песмом.

Пре него што су изгубили своју државу, Срби су у размаку од 70 година дали Марицу и Косово и од Косаова још 70 година борбе. Али и поред те борбе Срби су стигли да подигну Љубостињу , Каленић, Манасију и Смедерево.

На Балкану Србија је последња пала под Турке; Зета 1499. године и прва се дигла 1804. године Већ годину дана после почетка буне на дахије, Срби су били битке са редовном војском велике Отоманске имеприје и побеђивали.

Може ли раја побеђивати царксу војску? Сигурно је да не може. Било је и ропства али никада сви Срби нису били поробљени. А и у време најгорег ропства Срби су били Срби и то су знали и тако су говорили и они а и они народи око њих. На жалост, тако не говоре данас многи у слободи. Супротно мишљењу интернационалиста разноразних хибрида, а и једног дела интелектуалаца који тврде да припадају свету , да су грађани света. Обичан човек се увек рађа и умире у своме народу и њему припада и своју околину прима као нешто савршено природно јер она му обично не изазива никакве сметње ни патње. То је вероватно разлог зашто се воли отаџбина!

Само мајка и отаџбина се воле безусловно. И зато ко год условљава љубав према отађжбини није и не може бити патриота.

Држава је једно, отаџбина је нешто друго. Држава је организација, отаџбина је биће.

Држава је закон и економија и власт; отаџбина је идеал.

Отаџбина је завичај и тајна често недоречена лепота и нешто трајно што не зависи од никаквих официјелних форми , папира ни диплома. За лепоту и част отађжбине се живи и мре; мре се без рата и из завичаја прогоњени људи умиру од туге. У народу имамо изреку која каже да је „отаџбина ствар самртно тешка.” За сваки велики идеал се живи и мре као што мајка мре за своје дете.

Срби су од вајкада своју земљу звали мајком , мајка Србија. Љубав према отаџбини, патриотизам; српски – родољубље, присутна је код Срба од вајкада и својствена је свим друштвеним слојевима – од српског краља до слуге Милутина.

Мишљење усвојено од многих на Западу , да пре француске револуције није било националне свести, ни родољубља ни сазнања да се припада одређеном народу, потпуно је погрешна када је реч о Србима. Срби су од самог почетка, од раног средњег века знали ко су и шта су и вазда су били свесни свога порекла и нису га се никада стидели а безбројни су примери оних који нису хтели ни по цену главе са рамена да се одрекну своје вере и народности и умирали су на мукама као незаборавни ђакон Авакум.

У 16. веку када је Турска била на врхунцу своје моћи под Сулејманом Величанственим, Мехмед Паша Соколовић је постао велики везир и први стуб царства. И тај Мехмед Паша Соколовић који је једно време држао цело Отоманско царство у својој руци, поносно је причао о млетачком посланику на Порти Јакобу Рагазани, како је пореклом Србин. Не само што је тачно знао коме народу припада, него се није постидео да каже да припада онима који су турска раја. И није случајно да је у време његове власти и његовог везировања обновљена Пећка патријаршија. Можда од тада српски народ каже „Нека свога и у гори вука.”

Многе дивне примере правог родољубља наши преци су са много жртава али без бојазни , без роптања исковали и оставили нам пример да Србин треба да буде слободан и самосталан а не да уз туђу ногу „нарамљује и да га туђа рука зарањује.”

И сада, после многих заблуда и страдања у току минулих деценија, време и прилика је да се Срби окрену себи и својим историјским изворним вредностима , својој Византијској и Православној култури, своме слову и језику. И да престану да говоре „нашки” и Југословенски. Јер се добо зна да се још у 15. и 16. веку говорило српским језиком на дворовима Европе и да је српски био дипломатски језик којим су се споразумевали Турци и Мађари и са мађарског двора је не једном поручено у Стамболу да им „пишу српским а не француским – Фрушким – језиком.

Па ако су Турци и Мађари тако давно се дописивали српском ћирилицом, зашто би се Срби данас дописивали Југословенском латиницом!?

Р.Б.

”