Одиграо сам шест тикета, један озбиљан и пет мање озбиљних. Онда сам изашао ван, али сам се ипак убрзо вратио да одиграм још један. И одиграо сам још један дивљи, да се веселим, да очекујем невјероватно, да се осјећам као да играм лото, да имам осјећај да ипак нешто вриједно држим у својим рукама. Ставио сам Милан - Аталанта 1:2. Рачунам, Милану не иде, не занима их та лига, они хоће неку бољу. Изгубиће. И то баш 1:2, Аталанта тако игра, бар три гола на њеним утакмицама. Ставим и на Генк. Кроз главу ми прође да ће Андерлехт добити па Бриж неће, не могу сви у истом колу. Свијет би био равна плоча да фаворити увијек добијају. Никад не бих видио лијепу цуру с неким обичним за кога бих помислио како је, којим чудом, дошао до такве цуре. И ставим на 2:6, то је необичан резултат. И уложим након краћег размишљања да ће стварно бити 6:2 за госте из Генка. Ставио сам и на Мајорку против Валенсије. Зашто? Па то ми је најсигурнији меч у цијелом колу, такви не долазе. Али, шта сад, да ставим неријешено? Ма дај, па играмо се, Лифе´с а Гас, како то каже највећи амерички бијели филозоф. Такви обично не дођу, факат. А који је најјачи резултат у гостима? Па 0:3. И ставим ја то и онај иза пулта ми се смије. И ја му кажем да стављам 100 динара. Стотку, јер ако ставим 30 динара он обично очекује да му оставим кусур који износи 70. А ако не оставим он се мало наљути и касније ме шиканира кад тражим додатак за хокеј, кошарку и остале споредне спортове. Да, не знам јесте ли чули, али сад постоји и одбојка за мушкарце. Хе хе, а ја сам мислио да је врхунац женски фудбал. Кренуо сам према стану провјеравајући тикете. Међутим, тада се одлучим провозати и одем на Ново насеље.

Слушао сам пјесму Лифе´с а Гас. Замишљао сам једну цуру. И онда схватим како је новац без везе у односу на такве цуре (кад се говори о таквим цурама онда множина звучи погрешно, не постоји више од једне која је таква). Добро, новац може помоћи и подмазати у кризним ситуацијама јер неки други уживају у новцу. Али, сам по себи је безначајан. И тако ја одем у Царство кладионица, тако се зове дио града у коме свака кладионица има уплатно мјесто у само неколико зграда, у сусједству. И уплатим по 100 динара на исти онај дивљи тикет, на сваком мјесту, на некима и по 3-4 пута. Одем кући након што сам мало прошетао, спремим тикете, ручам, погледам један филм, одспавам, и пробудим се након што је Бриж почео прије више од сат времена. И одем на интернет да видим како сам прошао.

Онај сигурни тикет сам промашио. Пет дивљака исто тако. Остао ми је само онај што сам накнадно уплатио и који ме негдје у џепу чекао. Аталанта добила 2:1. Валенсија - Мајорка 0:3. И чекам посљедњу утакмицу. Бриж - Генк. Гледам телетекст. Не могу вјеровати. Изађе 2:5. Ја отворим вино и газирану воду. Направим гемишт. Генк да шести гол. Елyанив Барда у 89. минути. Барда је дао и трећи гол. Даје само оне голове који су дјељиви са три. Утакмица заврши. Јебемти! Ја сам милионер! Тако лако и брзо! Зељковићу, да ли ти желиш бити милионер? Ја јесам, а нисмо се никад ни видјели, чак немам ни брзе прсте.

Али, имам један проблем. Не могу наћи добитни листић. Е, који сам ја глупан! Преврнуо сам читав стан и ништа. Испод кревета, испод тепиха, иза ормара, у WЦ-у, у смећу, иза штедњака, међу старим новинама, у фрижидеру, замрзивачу, у усисавачу иако га нисам укључио два мјесеца... Чак сам и ормар помицао, али ништа, чак ни прашину тамо нисам нашао. Обишао сам и простор испред зграде, контејнере,алиништа.Какавпех!

Сјео сам на кревет разочаран и сломљен. Да, и онда је са мог омиљеног мобилног броја стигла једна порука. Био је то један плавооки број. Живот је опет био лијеп...

Синиша Радановић