Свака кућа има једну собу са коферима. Барем у једном има једно писмо.У писму је нешто што нико несме да прочита и сазна. У писму је један део наше прошлости кога нисмо имали храбрости да се одрекнемо. У тренуцима слабости тешимо се да нико неће завирити у тај стари кофер и наше успомене.

У сваком орману има један мантил, у мунтилу џеп, у џепу исцепан врх новина или помало згужвана кутија цигарета. На њој на брзину написан телефонски број. Име памтимо само ми и место и време где смо се упознали и шта је било после. Никад више нисмо употребили тај број. Служи нам као шифра за промену расположења или као разлог више за брачу свађу ако га пронађе неко коме није намењен.

Међу уредно сложеним старим ташнама има једна визит карта коју никоме нисмо показали.

Међу свим песмама има једна коју нарочито волимо али се никада нећемо одати у друштву и ставити је на грамофон.

Има једно име које нас натера да се нало окренемо на улици сваки пут кад га чујемо.

Има један филм који волимо али који више никада нећемо гледати.

Не плашите се толико за те своје ситне тајне. И друга страна је сувише заузета чувањем сопстевних да би смогла снаге да тражи ваше.

Уосталом, зар није довољно то што нам је садашњост заједничка. Можемо макар парче прослости да задржимо само за себе.