Нормално је да човек, који, као ја, дуже борави ван своје земље, почне да пати, да болује за родним крајем, за завичајем… И да у сновима тумара стазама свога детињства и да сусреће оне које је волео а које је оставио.

То је носталгија; једина добра – здрава болест – болест која има свој узрок, извор у врлинама оног који од ње пати. Извор те болести је љубав за свој род – приврженост своме крају, својој земљи, своме народу.

Има људи који тврде да не знају шта је то носталгија и да их таква осећања никад не обузимају.

Верујем да многи који то тврде – тврде из неког помодарства и хоће да нам кажу да су они космополите – градјани света и да је свет њихова отаџбина. И да није важно где су поникли и порасли; – и да је сада једино време – и да је овде једино место.

Ако је то све тачно, што ти неки кажу – онда смо ми заиста болесни, али та болест је нешто најбоље од чега можемо да болујемо, онда је доказ да смо још увек људска бића. А та бол , који доноси та болест нас оплемењује и наводи на контакте са родним крајем, са нашим људима .

Зато и овај кутак постоји!.