Гледајући јоргован, замислих како ће се развити мирисни и лепи лила-розе цветови, па се сетих како је Yелло средином јула прошле године написала да је со с Хималаја оно чему розе боја заиста пристаје. То читајући, као да сам гледао у дивљу мајску ружу, чудо од лепоте, мириса и укуса. Као да сам једну такву имао у руци. И сетио сам се укуса сока од латица дивљих ружа који је и мајка правила. Ипак је најлепши сок био онај који је припремала моја тетка Грозда.

Можда је још увек могуће наићи на дивљу мајску ружу (тако ју је моја мама увек звала па је и ја тако зовем) негде у природи или неком генетски не превише обогаћеном дворишту и зато сам се присетио рецописа за припрему. Покушао сам да пронађем нешто опипљивије о тој ружи, пре свега фотографију, али нисам успео јер код нас се „дивљом ружом” зову: Роса арвенсис, думеторум, галлица, глауца, рубигиноса, спиносиссима и томентоса. Неспорна је дивља ружа - шипак или шипурак, Роса цанина, али то је друга прича - о одличном чају (нарочито ако му се додају и суве трњине) и о најбољем џему.

Дакле, наишли сте на мајску дивљу ружу и препознали је (жвакнули два-три листа и закључили да ту нема ни „х” од хемије - то је она!). Узбраћете латице и измерити им тежину јер: колико латица, толико шећера. Латице и шећер ћете ставити у велику теглу па налити водом до врха. Теглу ћете поклопити кафеном тацницом и оставили на сунцу. На два-три дана тегла се мало окреће (лево или десно) да би сав садржај био што осунчанији. Сируп сте припремили кад латице падну на дно тегле а розе боја запљусне тацну. Тада се сируп процеди, разблажи и пије. Са великим уживањем.

Мунгос