Serbian Cafe

Е, баш нећу !

1991.

„Данас је почео рат”,рече ми недавно тата, гледајући ме при томе врло значајно као да му је у најмању руку одлетео омиљени папагај.

Рат ! Шта му то додје :„Рат” ?

У библиотеци она стара,врло живахна бака, не може да ми пронађе књигу јер каже:„Рат је”. У самопослузи ми дају уместо бојица чачакалице, уместо млека јогурт. Одем ли тати по новине продавачица ми враћа погрешно кусур јер и њој је ваљда рат ?

На улици, сви некуд журе, нервозни су и само шушкају:„Рат је”.

На телевизији само вести, вести и после тога продужетак вести и тај рат.

Не схватам ?

Зар и Том и Џери одоше у тај проклети рат. Да ли Манда и Бранко Коцкица немају времена за нас децу и да ли је и њима рат ?

Ако је то све што се око мене догађа Рат, е па ја га нећу ! Нећу рат !

Старији облепише зидове за изборе ове и оне, за партије те и те, за војске оне против војски ови, за замрачивања, склањања, бежања, гладовања, плакања а не схватају, јадници, да ми деца то нећемо.

Оставите нам места да и ми мало шарамо по зидовима како Љиља воли...ма знате ви већ кога, да и ми нацртамо неко срце или да саопштимо целој згради и свету да Драган слуша Бјело Дугме а да Дејан навија за Црвену Звезду.

Узели сте нам зидове, узели сте нам фломастере да ви шарате њима, узели сте нам „цртаће”, пуцате изнад наших глава.

Зар мислите да ми тако чврсто спавамо ?

Где сте однели осмех са лица моје мајке ? Она се боји ! Али зашто и чега се то боји ? Окреће лице, суза јој капље из ока а данас сам јој донео две петице. Не разумем ?

Тата само чита новине и слуша вести, а толико сам желео да му покажем како и ја возим Скејт.

Ускоро ћу одрасти, запослити се, оженити се а моји родитељи неће то приметити јер гледају рат, слушају рат и живе тај рат.

Одлучио сам !

Заспаћу и нећу се пробудити док не чујем жамор загрљених људи из мог комшилука, док не чујем песму на улици...Нећу се пробудити док, Бора Чорба не скине са главе шлем, а уместо оних порушених кућа на телевизији почну приказивати „Тајне мора”.

Нећу се пробудити док ме мама и тата не угуше пољупцима и док ми од њиховог смеха, среће и задовољства не зазуји у ушима, дуго, дуго и још дуже...

Нећу тај Рат.

Е, баш нећу

Написао Радислав Шакић