Језик једног народа је тврђава његове духовности и рудник и ризница његовог менталитета.

Да је језик заиста тако и толико важан најбољи је доказ АМАНЕТ Стефана Немање првог српског владара који је својевољно напустио власт, схвативши да је духовно господарство важније од световног.

На самртничкој постељи, као монах Симеон, казивао је он свом најмладјем сину Растку - Светом Сави завештање о језику, које је наџивело векове .

Ево тог завештања, да га се подсетимо, и, што је важније, да га не заборавимо:

„Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље него најмању и најнезнатнију реч свога језика.

Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је туђинац онолико освојио и покорио колико ти је речи поткрао и својих натурио.

Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчепће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо где се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну, измешају, они су као две војске у борби на живот и смрт. Док се год у тој борби чују и један и други језик, борба је равноправна, кад почне да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпосле се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан - два, као битка међу војскама, нити годину - две, као рат међу народима, него век или два, а то је за језик исто тако мала мера времена као за човека трен или два. Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. После изгубљеног језика нема народа.

Језик је, чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се.

Пошаљи уходе и трговце, нека дубоко зађу по селима и градовима и нека само слушају. Тамо где одзвања наша реч, где се још глагоља и где се још, као стари златник, обрће наша реч, знај, шедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојен део земље и народа кад - тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.”

Ето, тако нас наш славни предак упозорава, кроз векове, како да чувамо свој Језик.