Ишли смо дуго и све дубље, посматрајући како на огољеним делићима тог бескраја сунце даје до знања да је и оно ту, са нама.

Нисмо били уморни поготову не преморени али смо ипак сели на попут тепиха зеленкасту маховину. Шутња. Ништа. Вечност. Додје зрачак златасте боје, између грана валда.

Свежина је парала груди. Чистота, ...погледах око себе... био сам тик уз брезу. Бела, чедна,... ћути ... наслоним се на ту лепоту, на ту белину, скоро да је пригрлим.

Осетих да је маховина не баш много али ипак влажна. Дотакнем прстима... да влажна иако јесен тек што је стигла. Помилујем и пожелим да је још милујем. И рука влажна и све влажнија …

Бреза дуга, опружила се увис и ја пригрлио ту белину, рекох. Пожелех да пољубим свежину која тако лепо мирише. И пољубих, и још једном, ... све док се усне не залепише и остадоште припијене уз то стабло. И, не приметих да је сунца мање, да је све тамније постало, и да топлина лепоте однесе тело негде другде. Остаде само душа... и бреза. Трајало је то малу вечност и све се измешало и та пријатна влага и те усне и та белина. и... баш у тој вечности, баш ту у утроби те лепоте неколико капи кише, оних крупних се просу и као из дубоког сна ме пробудише. Откуд киша, питам се.

Погледам у брезу... онако бела, онако љупка, и она мокра, а сунце као дечији поглед се смешка. Нема тајни, све је истина и све то неко види... пријатељу мој.

ВЛ.