Сваког дана хиљаде људи не користе златне прилике да олакшају и разведре свој живот и живот других. Нико нема права да очекује да тај посао изврши неко други. У већини случајева то се може остварити у непосредној околини у којој живи сваки човек. Бољем животу могу допринети супружници, браћа и сестре, родитељи и деца и суседи који не одлажу и избегавају мала дела љубазности. Понекад ми пропуштамо такве прилике због тога што нам оно што сада можемо учинити изгледа непотребно и незнатно у поређењу са оним што желимо да учинимо у будућности.

Тако пропуштамо прилику да укажемо малу пажњу, али друга коју очекујемо и у којој бисмо остварили већи подухват никада није дошла. Једном је стари предавач на факултету рекао својим студентима: „Када сам био студент, имао сам пријатеља који је имао велики утицај на мој живот. Био је веома поштен, поуздан, пун разумевања и увек спреман да помогне. Надахњивао ме је да и ја будем исти такав. Сваког дана захваљујем му се на добрим начелима која је усадио у моје схватање живота. У својим предавањима често говорим својим студентима колико ми је мног значио. Међутим, ја му то лично никада нисам рекао. Сада је за то прекасно. Он је умро.”

Иако знам да своју захвалност нисмо изразили свакоме ко је то заслужио, не треба да се обесхрабримо и занемаримо ту своју дужност. Када изразимо своје уважавање - нарочито онима које често превидимо као што су поштар или човек који из наше зграде изнесе смеће - будимо сигурни да ће нам њихово узвраћање донети пријатне тренутке.