У нашем народу постоји предање да је један сеоски кнез обзнанио да ће свог сина јединца оженити девојком која му донесе најлепше украшено ускршње јаје. Момак је био добар, леп и стасит, па су га све удаваче из околине желеле за мужа. Данима су размишљале како да њихово јаје буде најлепше и како да победе супарнице. Једна је лукаво смислила да на јаје прилепи свој минијатурни портрет који јој је за велике паре урадио познати сликар, друга је дала да се у љуску утисну бисери и драго камење, а нека богата удавача чак је наручила од златара богато украшено златно јаје.

(наставак)

Ускрс

Зашо се јаја фарбају у црвено?

Сећам се, сестра и ја смо седеле за столом и гледале како наша мати почиње да фарба јаја у црвено. Увек сам волела тај обичај а поготово када би нам мама причала о њеним сећањима на Ускрс.

„Нисам у младости била нешто побожна али у детињству сам волела празнике који су се у мојој широј фамилији веома поштовали. А једно време доследно по свим правилима славили.

На Ускрс цвета јоргован . Почне да пада мека кишица. Март нам је иза леђа , Месец што наступа љут као рис а одлази питом као јагње. У априлу се лакше дише , драматична збивања на небу , нагле промене атмосфере ... хладни дани - минули су. Језе неочекиваних снегова, забринутих дана - нема више. Млади Бог је оживео.

” (наставак)

Јесте данас први април, са свим што уз њега иде, али ово што ћу да напишем није првоаприлска шала. Има томе како ја по тим неким датумима слабо живим, већ имам свој календар, па бих и ову уводну напомену прескочио да на насловници не видех „Лав Афрички”. Е то је стварно првоаприлска шала.

Свако виђење са драгим особама у кући доживљавамо као празник. Ми кад волимо, баш волимо. За викенд беше један такав, кућни и породични празник. Били су нам Мика и Wилли са женом. А гадан нас је догађај окупио. Јесте жеља да се видимо, иначе, али и несрећа са пуно среће која је пре месец дана задесила Мику на радном месту. По њему се излило 500 литара каустичне, живе соде. И преживео је, слава Богу. Мало је и прогледао, кожа се замладила, коса израсла. Суза нема али ће се и оне ваљда једном вратити, како би Мика људски оплакао оне који су стајали и гледали како све ослепљенији тражи пут до воде, која му је у тим моментима једина била спас.Треба такве оплакати. Са таквима се у животу нисам нарадио, на сву срећу.

(наставак)

Отишао сам у кладионицу у папучама. Да је љето, ишао бих бос. Ту је кладионица, иза мог улаза, не да ми се да обувам патике за тако кратак пут. А и морам се сагнути, а нешто ме жига у леђима од претјераног сједења док анализирам утакмице преко интернета. А не могу ићи у одвезаним патикама у кладионицу, срамота ме. Да се разумијемо, нису то оне смеђе папуче што носе људи педесет година старији од мене. То су папуче за људе који су педесет година млађи од тих људи које сте замислили кад сам споменуо папуче. И тако одем ја у кладионицу и узмем ону прљаву листу. Знам да људи лижу прсте кад листају понуду, да боље и лакше окрену страну. И лижу их кад им исплаћују добитак, провјеравају влажним прстима, да их не закину. И гади ми се, али посао је посао. Знам да ћу потрошити пола сапуна кад дођем кући. Зато морам зарадити.

(наставак)

Чекај бре Небојша, не могу те стигнем синко. Лако је вама шиљокуранима... ма теби бре ни тај бајс није тежак.

Ма добро, знам, тек си поч´о... а ја га к´о мечку носам већ три´ес година. Ма јок... немо погрешно да ме с´ватиш, волим што си решио да наследиш деда Шојку... пуно сам ја од њега научио. Кад´ сам био у твоје године показ´о ми је како се свира, како се бакшиш камчи, како се девојке пуду и приватвају... а и после ону моју муку једини ме он и газда Радосав прватише ´нако ко род рођени... а то се не заборавља. Тужан живот је им´о твој чика Фирга ал´ да га ´ебем није могло друкчије бре!

(наставак)

Постоји на стотину начина да се викенд протраћи улудо, да се у неко доба у чуду запитамо „Уф, кад´ пре прође, где смо били, шта смо радили...?” Онда по навици и лошем обичају, елегантно набацимо неколико тона кривице... како смо ето вазда били неспособни, тотално неорганизовани итд. С друге стране опет, само је један пут који нас води стазама правог задовољства, који нас учи да уживамо у баш овом... трену, дану, викенду... у животу... Опусти се Де Крстићу, „удахни трипут дубоко и сачекај мало... ц´ест ла вие” мон ами!

(наставак)

Ова позната изрека нам је остала од старих Римљана и значи - то није тешко погодити - да је у вину истина. Пре Римљана овако су говорили и стари Грци (док су још били млади) а пре њих и многи други народи са Истока

За Кинезе је вино, например , синоним спознаје - јер, како су мислили многи мудраци старе Кине, физичко пијанство служи као средство за постизање духовног пијанства када се мисао ослобађа свакодневних стега.

(наставак)

Немојте о њој тако лоше, због свих нас немојте, … молим вас.

Она је наша и моја, и оних нерођених који ће сигурно доћи. Немојте лоше о плавим шљивама, о пропланцима, рашној стоци и косцима моје Шмадије,…о житним пољима моје Војводине. Само уз Моравицу око Ариља, Ивањице, Пожеге, знају тако лепо дочекати госта...са слатком од малина.

Немојте лоше о Сави и Дунаву, Ој Мораво, моје село равно. Нигде на свету нема толико Морава, па још и опеваних.

Немојте ни о Ибру, нека само у песми на тренутак стане, али пустите га нека тече.

Сећате ли се детињства, првих школских оцена уписаних црвеном бојом у свеске уских па онда широких линија ? Сећате ли се првих љубави, и кратких порукица на парченцету папира, „ја те волим, ја те највише волим”, сећате ли се својих нових сукњица и панталоница које су вам тате и маме куповале за нову школску годину, опанчића, ципелица...екскурзија, оних школских које за навек остану у сећању...или можда тренутка када сте први пута у животу угледали море. Толико воде на једном месту...

(наставак)

Свака кућа има неку своју тајну. Брижљиво се скрива од гостију.

Свака кућа има једну собу са коферима. Барем у једном има једно писмо.У писму је нешто што нико несме да прочита и сазна. У писму је један део наше прошлости кога нисмо имали храбрости да се одрекнемо. У тренуцима слабости тешимо се да нико неће завирити у тај стари кофер и наше успомене.

(наставак)

Реч носталгија је сачињена из две речи: Ностос – повратак кући и Алгија – бол или патња и означава чежњу, бол за завичајем, патњу због одсуства, бол због туђиновања и странствовања.

Нормално је да човек, који, као ја, дуже борави ван своје земље, почне да пати, да болује за родним крајем, за завичајем… И да у сновима тумара стазама свога детињства и да сусреће оне које је волео а које је оставио.

То је носталгија; једина добра – здрава болест – болест која има свој узрок, извор у врлинама оног који од ње пати. Извор те болести је љубав за свој род – приврженост своме крају, својој земљи, своме народу.

(наставак)

Стари Чероки поглавица причао је својим унуцима о борби која се одвија у њему.

Рекао је да је то борба између два вука.

Један је зао: неправедан., гневљив, похлепан, себичнан , самосажаљив, лажљив. поносан, завидан.. Други је добар: срећан, миран, воли људе, саосећајан, великодушан, понизан...

Унук је мало размишљао о томе што је чуо , а онда је упитао деду:

„Који вук побеђује?”

Стари Чероки индијанац је одговорио само ово:

„Онај кога храним.”

Па сад... када се већ тако често пишем и говорим о повратка у детињство, нема смисла а да не споменем један догађај из првог разреда основне школе који ми се дубоко урезао у сећање.

Као одрасла, кад год сам о томе размишљала, схватила сам да је то прави школски пример стрпљења и права величина моје учитељице.

Било је то овако;

Већ веома уморна рвала се са последњим паром чижама које је већ по ко зна који пут навлачила, а ја сам била последња.

Тога дана смо три пута излазили у игру, на двориште – једном ујутро и два пута поподне - и сваки пут је учитељица помагала нама клинцима, (у разреду нас је било тридесетпеторо,) да навучемо тј. свучемо чизмице.

Рекох, била сам последња и док док је мени моје навлачила, радосна што ће коначно завршити тај досадан посао, гледала сам је мирно како то ради а онда, на крају, рекла „То нису моје чизмице”

Исцрпљена учитељица се исправила, обрисала зној са лица, одборојала до десет и скинула их је.

Посматрала сам је а онда сам мирно рекла

„Оне су братове али мама ми је дозволила да их данас обујем .”

Стварно је право чудо што ме тада није бречила о под :о))

Испричаћу вам једну причу „ коју бисмо могли назвати ”Психо-басна.

Прича говори о две жабе које су у групи жаба пролазиле кроз мрачну суму. У једном тренутку упадосе у дубоку јаму. Друге е жабе су се окупиле око њих и чим су виделе колико је јама дубока и како је тешко из ње изаћи, почеле су да довикују да су у безизлазној ситуацији и да им нема спаса. Али ове две жабе су ипак и даље покушавале да искоче из јаме. Време је тако пролазило. Жабе око јаме су довикивале онима у јами да је узалудно што се и даље труде а ове у јами су се и даље трудиле..

Али, након извесног времена једна од жаба у јами је одустала… престала је да се бори и – угинула. Друга је наставила да скаче да би се спасла. И у једном мало јачем одскоку, упсела је да искочи из јаме.

(наставак)

Сунце се по обичају у то доба године смешкало мало искоса и чинило наше сенке нешто дужима. Пропланак огољен и прошаран стадом оваца које су безбрижно грицкале преостали део лета. „Запливати” договорисмо се погледима тик уз шуму која се већ одатле претварала у непрегледно море. Руке се завезаше једна за другу више из страха да нас нешто у тој дневној тмини не изненади него из хтења да то баш тако буде.

Ишли смо дуго и све дубље, посматрајући како на огољеним делићима тог бескраја сунце даје до знања да је и оно ту, са нама.

Нисмо били уморни поготову не преморени али смо ипак сели на попут тепиха зеленкасту маховину. Шутња. Ништа. Вечност. Додје зрачак златасте боје, између грана валда.

(наставак)

Језик је најбоља лична карта – то је прво чиме се представљамо и одајемо узајамно признање о постојању.

Језик једног народа је тврђава његове духовности и рудник и ризница његовог менталитета.

Да је језик заиста тако и толико важан најбољи је доказ АМАНЕТ Стефана Немање првог српског владара који је својевољно напустио власт, схвативши да је духовно господарство важније од световног.

(наставак)

Говорити на тему Некад и Сад могло би бити испитивање или тражење ишчезлих духовних хоризоната или тражење неке заборављене менталне шифре…. Овога пута није реч о томе, а није реч ни о неком носталгијом потстакнутом набрајању. Ово је једно обично – много приземније набрајање; на тему Некад и Сад.

- Узалудно је кукати за старим добрим временима а и знамо да много које Некад није било ништа боље од много којег Сада. А свако па и ово наше Сада биће ускоро некоме Некад.

- Елем:

(наставак)

Беседа немачког протестантског свештеника Фридриха Грисендорфа коју је одржао 1945. године у своме селу Евербургу крај Оснабрика, где се тада налазило на хиљаде српских затвореника.

„... Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но, то је уствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби.

” (наставак)

Постоји једно афричко племена чији су припадници тако примитивни да немају стално место боравка или село, али знају да прате животињу дан ноћ, док не постане тако исцрпљена да је могу убити кратким копљем. Цела породица прати животињу кроз беспутну пустињу. Кад достигну плен, они граде грубо скровиште да их штити од сунца и остају ту док не поједу свој улов. Кад поново осете глад поступак се наставија.

Ипак, ови људи остављају предивне слике по зидовима стена од пешчара, користећи боје из различити извора. Ове слике верно приказују животиње док мирно стоје, хране се или скачу. А ниједан од ових сликара никада није имао ни час сликања!

(наставак)

Судећи по заинтересованости великог дела становништва Србије за окултно и незаинтересованости надлежних да своје сународнике, образовањем и адекватним лечењем извуку из глиба, није искључено да се кроз пар месеци у Привредне регистре почне уводити занимање – врачара. Као увертиру, видим сцену (јавља ми се), која се одиграва приликом скупштинског заседања , где посланици различитих посланичких група расправљају о клупчету црвеног конца које се игром случаја или нечије маште, нашло у сали . Коме ово звучи невероватно, тај не зна где живи или живи у блаженом незнању.

(наставак)

Ко је Карлос Слим, најбогатији човек света?

Све брокерске тајне

Дејан Крстић, дописник Банкара из Америке

На једном од америчких интернет-форума недавно се појавио следећи коментар: „Захваљујем редакцијама магазина ”Форбес„ и ”Фортуне„ што предано и прецизно објављују спискове најбогатијих људи на свету. Сада бар знам одакле да почнем.” У потпису - серијски убица, потом следи ПС: Можда прескочим Била Гејтса... он ми је ипак омогућио да користим Интернет.

(наставак)

Беше некад ресторан Гаудеамус. Добра услуга, најбоља Карађорђева на жару и академски тамбурашки оркестар. Одлична атмосфера. Весело и распевано, од стола до стола, на увце.

После десетак дана размишљања, изведем ја у тај ресторан девојку са којом сам излазио. Фино, лепо, протоколарно вече. Кад смо добро прешли на пића, позовем ја музику и наручим песму „Крај језера”.

(наставак)

Лепо време јутрос. Уопште гледано, и иначе је лепо и згодно за послове око зидања, презиђивања, надзиђивања, једном речју: реконструкција кућа и станова. А да видиш, и блогова. Зачудићу се ако сутра не наиђем на блог у реконструкцији. Неки од реконструктора обећавају да ће се опет усељавати, по завршеним радовима. Неки ће сређен простор продати. Било је већ тога. Неки ће изменити лични опис и отићи на нову адресу, ко, далеко било неки заштићени сведоци... Један од реконструктора рече пре неки дан: нећемо се држати обећања ко пијан плота, цитирајући друга инжењера Бабића. И сад, нисам ја мислио толико на обећања колико на плот. Или тарабу. Или неко прошће. Било шта за опасивање куће на окућници. Оду људи у свет и свашта може да им недостаје из завичаја па и тараба окућничка.

(наставак)

Има много мудрости у речма које је изрекао један мој пријатељ: „Уверен сам да ћу овим светом проћи само једанпут. Зато свако добро које могу учинити или љубазност коју могу показати сваком људском бићу, сада треба да остварим. То не смем одложити или занемарити, јер овим путем нећу поново проћи.”

Сваког дана хиљаде људи не користе златне прилике да олакшају и разведре свој живот и живот других. Нико нема права да очекује да тај посао изврши неко други. У већини случајева то се може остварити у непосредној околини у којој живи сваки човек. Бољем животу могу допринети супружници, браћа и сестре, родитељи и деца и суседи који не одлажу и избегавају мала дела љубазности. Понекад ми пропуштамо такве прилике због тога што нам оно што сада можемо учинити изгледа непотребно и незнатно у поређењу са оним што желимо да учинимо у будућности.

(наставак)

Прођох јутрос поред једног јоргована који се тек припрема да цвета! Прођох па се вратих да то боље осмотрим. Откуд то и како то нисам сигуран али једва чекам расплет. Жив па радознао.

Гледајући јоргован, замислих како ће се развити мирисни и лепи лила-розе цветови, па се сетих како је Yелло средином јула прошле године написала да је со с Хималаја оно чему розе боја заиста пристаје. То читајући, као да сам гледао у дивљу мајску ружу, чудо од лепоте, мириса и укуса. Као да сам једну такву имао у руци. И сетио сам се укуса сока од латица дивљих ружа који је и мајка правила. Ипак је најлепши сок био онај који је припремала моја тетка Грозда.

(наставак)

Баш синоћ, онако у неком ћутљивом и сјетном расположењу које ти ваљда могу донијети само ова зима и њене њежње бијеле пахуљице, сјетих се ње и једног давног догадјаја који још увијек не могу истјерати из душе.

А и не знам би ли то и хтјео.

Спремали смо се да изадјемо на „ најважнију ” журку године, на дочек Нове Године, и она се наравно трудила да изгледа што љепше, да блиста медју женама и дјевојкама или можда само зато да мени изгледа лијепо и пожељно.

(наставак)